О књизи: година / Црвено од прашине коју је подигао пустињски ветар, сунце зашло на источној ивици неба као зао предзнак. Попевши се на врх брда, човек је исправио оклоп и забацио масивни мач на леђа. Испод, иза обале посуте шљунком, налазила се површина воде чије су границе ишле у бесконачност. Човек је успео да окуси воду, а соли у њој није било. То значи да ово није Океан, већ трака хоризонта - не ватрена ивица света. Завирио је у зорну даљину, надајући се да ће видети место где се језеро сужава, а снегом покривени планински врхови смањују под излазећим сунцем. Један трговац му је рекао за пропусницу, али он и даље није био сигуран. Шта ако су већ мртви и прешли су реку Стикс? Можда је сам Елисиум испред њих? Први пут после дуго времена, страх је пробоо срце ратника. Да ли мртви знају за живе који су напали њихову област??